Zato nije čudno da je crveni SFRJ pasoš sada simbol koji budi nostalgiju i podseæa na neka bolja vremena. U kolektivnoj svesti, ta vremena su počela šezdesetih godina XX veka. Pre toga, jugoslovenski pasoš nije bio tražena roba. Nakon Drugog svetskog rata postojao je vizni režim od strane zemalja Varšavskog pakta, koji se posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine pretvorio u potpunu blokadu granica prema Jugoslaviji. Iako je pedesetih godina počelo izvesno popuštanje u viznom režimu zapadnih zemalja prema Jugoslaviji, odlazak na tu stranu sveta bio je rezervisan uglavnom za diplomate i one koji su išli na službena putovanja.
Šezdesetih godina se sve promenilo. Sa velikim brojem zemalja potpisani su međudržavni ugovori o međusobnom ukidanju viza. Vize su bile potrebne jedino za Grčku i Albaniju – za Grčku zbog nerešenog "makedonskog pitanja", za hermetički zatvorenu Albaniju zbog političkih problema sa režimom Envera Hodže. Vlasnik jugoslovenskog pasoša imao je privilegiju da može da bira stranu na koju æe krenuti. Kada su odnosi sa socijalističkim zemljama otoplili, Jugosloveni su i po tom delu sveta mogli da se kreæu bez problema, što je tada za stanovnike zapadnih zemalja bilo nezamislivo. Dobri odnosi sa nesvrstanim zemljama učinili su da je i u udaljenim krajevima planete pokazivanje crvenog jugoslovenskog pasoša otvaralo mnoga vrata, za druge čvrsto zatvorena. Ostaci tog poštovanja i danas se mogu naæi u tim zemljama kada se pomene Jugoslavija.
Za veæinu ljudi, takvo stanje izgledalo je kao nepromenjivo i prirodno. Mnogi su, putujuæi po istoku, sa prezirom gledali onaj deo čovečanstva kome pasoš nije ništa značio, jer ga matična država nije puštala da iz nje slobodno izađe. Kakva je privilegija slobodan odlazak preko granice, makar i u kupovinu do Trsta, najteže oseæa onaj ko je takvu privilegiju imao pa izgubio. Zlatno doba crvenog pasoša završilo se otpočinjanjem ratova devedesetih godina, kada su gotovo preko noæi rampe na granicama pale.
-----------
Vladislav Jovanoviæ, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, slaže se da je ulazak na beli šengen diplomatski uspeh, jer tako treba okarakterisati svako otvaranje prema svetu, uz ogradu da bi bio problem ukoliko postoji protivusluga u vidu nastavka kompromisnog držanja Srbije u pitanju Kosova. On kaže da je razlika u odnosu na poziciju nekadašnje SFRJ u tome što se „u Titovo vreme bezvizni režim ostvarivao kroz bilateralne sporazume".
- Sa EU je postignut režim na bazi multilateralnog dogovora, gde mi dobijamo pravo da koristimo njen bezvizni režim, a Tito je sam ostvarivao to pravo. Pored toga, naša vlada je u to vreme proglasila bezvizni režim za gotovo sve strance, osim za nekoliko zemalja. Odlučili smo se da unilateralno ukidamo vize nekim zemljama, bez obzira na to da li su oni ukidali vize nama. Hteli smo turistički da se otvorimo i tadašnja SFRJ je zauzela ulogu pionira u otvaranju granica prema spoljnom svetu - ističe Jovanoviæ.
On podseæa da je bivša SFRJ održavala vizni režim jedino prema zemljama s kojima su postojali zategnuti politički odnosi.
- Za tadašnju Južnu Afriku, Kinu i Albaniju to nije važilo. Postojao je određen vizni režim i prema SSSR, pošto su naši odnosi uvek bili „toplo-hladno" i nikada nije uspostavljeno potpuno poverenje. I sa Amerikom smo imali vizni režim - kaže Jovanoviæ.
PS: Za francijo l.1985 ni bilo potrebno dobivanje vize.
